© M. C. Escher 
Ja posle velikog sna poduzeh put tužan
MALARME


U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle
gde slepe ptice pevaju u tami.
U svakoj ima jedna šuma. Gle
što više govorimo sve smo više sami.

O vetar sa crnom kičmom tamni roj
i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj nezavijen u zvezdan luk.


II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća
pred čudnim znacima i više nemam ruke
u prostor prognan i u vreme. Veća
sve biva senka moja daleko od huke
gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.
Joj vazduh vene umiru svi oblici!
O milosti za ono što sam bio u snu.
To paklena mi ljubav u nedoumici.
Noć slepih žiljkova me prikova za tlo.
Pod zemljom mračni predeli se mešaju.
Pomeraju se mora užasi se premeštaju
sa jednog mesta na drugo mesto zlo.
O strašni preobražaj moj u srcu sna
gde vasiona počinje mi pticama,
s dva oka varnica da l će da zna
da put mi nađe letom ili klicama.


III

Sam u snu svome - ko će da me spasi!
Od svega malo pepela u rukama
za buđenje mi osta kad ugasi
krv moja ime što ga rekoh mukama.

Krv moja ima ime jednog cveta;
da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
za nju što kroz moje užase mirno šeta,
kad zveri beže zle u naše reči noću.

Te zvezde - s njima ko i bez njih noć.
O kulo snage gde je plavi dan
stvar svaka kada ima lekovitu moć
i kad se rađa smisao umire mi san

u vazduhu kad se putevi produže
za mirise i anđele da prođu!
Pred kapijom sam koju crvi glođu
za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.


IV

Ne, više nije važno šta ću reći.
Već beše sve to nekad ko zna kad
u nekom snu il nekoj čudnoj reči.
Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti, snu moj, moje tamno podne, sen
zar svedok predela nestvarnih ja
za svet od tople gline umešen!
Kuda da odem posle ovog sna.


Crni jamb sna
Branko Miljković

© Tommy Ingberg
Neka me nedostojnog vetar obavije
Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
Tesno je nebu u ptici ptici još više
Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem
Kad ništa ne počinje jer nema mesta više
Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše
Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim
Što sam video i čuo kada nenađen ronim
U prostor pre reči gde trune moja glava
Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava
Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?


Početak sna
Branko Miljković

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida
što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.
Predeo kome sam se privoleo, plaštom
čuva svoju providnost za one koji vide.

Neka muzika čudna nečujna iznad gorja
razmešta predmete u prostoru i staje
kad zapljusne tajna mramorja sred morja:
dozivano nedozvano šta je?

O nežna maglo koja me izdvajaš,
evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.
Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš
hoćeš li primiti to telo ukleto,
koje nastanjujem poslednji i prvi
zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.


Momčilo Nastasijević
Branko Miljković

© Mario Algaze
Budan ja kradem ono što oni sanjaju


Spavači
Branko Miljković
  

© PhotoCosma
„Obreh se u nekoj mračnoj šumi“
Dante

To je bila šuma koja je pojela nebo
šuma iz koje kad izađoh videh
da nisam izašao da su me zveri pojele
i znah da će biti gorko da pričam
o tome šta sam video i nisam
video kad uđoh u njen mrak i ne izađoh
iz te šume što je zelenim čeljustima
pojela svoje staze i izgubila se u sebi
postoji jedna topla obala breg zelenila i jedna beatriča
ali su tri čeljusti tri makaze tri noža
da voleo bih povratak
išao sam ispred sebe po isplakanom
putu i pesak je ujedao za stopala
ko staklo i videh pse koji su grizli zemlju
videh grešnike kako ih vitla zli vetar
nebo što laje i kišu prokletstva tešku
i večitu
videh slepe vode stiksa i blato mržnje
videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije
videh zid plača bez zvezda
i čuh reči bola u vrtlogu
onih koji su postali drvo ili kamen
i ne mogu se smrti nadati
onih jadnih koji se nikada nisu rodili
videh videh videh i čuh i zaplakah
svirala od zemlje od šume
od krvi
dozivala drugu obalu
na kobnom žalu stajo narod i plako
o jao jao vama duše uklete
s balsamovanim rukama i usnama od krvi
videh videh videh čuh i padoh mrtav
o Aheronte Aheronte
sve strane sveta stiču se na tvojim obalama.


Prvo pevanje
Branko Miljković


© Pamela Hanson
Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka
gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen
ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči
pošao sam negde a udaljavam se o vodo

Ti si glas ptice posle ponoći vremena
anđeo s dvostrukim licem i potaja
daleko iza svetlosti daleko iza časova
kada je smrt velika maska sunca

Izmenih se pevajući kasnim te reko
u noći zasađenoj najlepšim baštama
duh mi valovlju sličan al istrošen na bizarne
cvetove
što cvetaju u našem oskudnom znanju

Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći
veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi
snuješ
u sluhu kad mi prostore pomešaš
reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš

Možda bi trebalo da pevam tako
da se ne razlikujem od drugih koji silaze po
vodu
ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest
smeštena između sunca i meseca


Nizvodno
Branko Miljković

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,
U dve noći bio zaljubljen noću
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: Vatru vrati na mesto pravo,
A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
Povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
Zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
Moliću se pobožnoj vodi.


Pesma za moj 27. rođendan
Branko Miljković
   

© Martin Stranka
On poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade.

Odnese ga put niz svet,
odnese ga đavo među reči,
da se udvara svojoj vlastitoj senci,
da peva u lažnom vrtu:

trice i kučinu svoje čarobne mesečine,
pseću ružu i svoju gadljivost,
da oslepljuje predeo izvađen iz tuđeg oka,
da vrati noć u ime nežnosti.


Pesnik
Branko Miljković 

Galatea of the Spheres, 1952
Salvador Dali
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.


Uzalud je budim
Branko Miljković



© Vojo Stanić
Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevavane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela mužiku

Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa

Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže
kasno
je
Necvet
kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije



Zamorena pesma
Branko Miljković