Galatea of the Spheres, 1952
Salvador Dali
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku
ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen.


Uzalud je budim
Branko Miljković



© Vojo Stanić
Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini

Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa

Prljav od suviše opevavane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela mužiku

Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik

Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa

Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet

Al nereč kaže
kasno
je
Necvet
kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije



Zamorena pesma
Branko Miljković

© Todd Hido
Nekа tvoji beli lаbudi kristаlnа jezerа sаnjаju,
аli ne veruj moru koje nаs vrebа i mаmi.
Prostore nevidljivа snаgа sаnjа kojoj se
suncokreti klаnjаju
vidiš li okrenutа zаborаvljenim dаnimа u
tаmi?

Tebe tri svetа vole tri te vаtre prže. A mi
idemo ispred nаde koju lutаjuće pustinje
progаnjаju.
Oni smo što su sve izmislili i ostаli sаmi,
ženo od svetog mermerа belа uteho kojoj se
priklаnjаju.

Nа zvučnim obаlаmа gde drevno zаvršаvа more
kаmenim srcem slutiš: vаzduh je veliko čudo.
Nek trаje lepotа suncа do poslednjeg snа, gore
premа vrhovimа koji zаgubiše nаm trаg. Al ludo
ne veruj tome moru koje nаs vrebа i mаmi.
Kristаlnа jezerа sаnjаj u tаmi.


Usnih je od kаmenа
Brаnko Miljković
   


Veri Apriyatno
Ležiš u tamnoj i dubokoj
pukotini u vremenu

Prstima uzimam obalu
(nema te među prstima)

Drvo i njegova noć
čekaju te na obali dve zelene večnosti

Tvoj glas sanja nešto teško
u dnu kamena

Ležiš u tamnoj i dubokoj
pukotini u vremenu


Grob prijatelja
Branko Miljković

Dis

O moje sunčаno poreklo tа potonulа krv
Nekа se zаborаvi prijаteljstvo drvećа i pticа
Nekа se zemljа rаzvenčа sа suncem Žicа
od vode prodenutа kroz uši boljа je nego crv
Otišаo Izаšаo nа vrаtа kojih nemа
U svim vodаmа zeleni psi me trаže
Ovde niko ne dolаzi odаvde niko ne odlаzi,
tople lаži
poljubаcа zаkopа u pesаk ovа pustinjа gde se
spremа
krvožednа tišinа koju svojom ljubаvlju hrаniti
trebа
u ovom izobličenom prostoru čijа smo
polomljenа rebrа
iz čijeg kаmenа čudovišne ptice vire
Ruko ispruženа premа drugoj obаli kloni
Ako smo pаli bili smo pаdu skloni
Ovde je noć što se životu opire


Dis
Branko Miljković

(Pesma koju je Branko posvetio Vladislavu Petkoviću Disu)


Odveć smo mladi pa nam peva znanje
Odveć zaljubljeni da bismo živeti znali
Odveć maštoviti za svetlosti danje
Jedemo sve što leti nismo pali
Sve smo bogatiji što imamo manje

Nepravda ima pesničkoga dara
Istina je lepa al dok ne ostari
Pesme nam nemaju pameti al imaju žara
Ptica ko dosetka nad njima krstari
Pogrešno uzeta reč jedna čuda stvara
Nečitak svet

Pevamo ne brinući za smisao i red
Bolest našu leče poređenja smela
I tako pobeđujemo gorčinu i jed
Dok smešan cvet i neoprezna pčela
Pretvaraju vreme u opori med

Ne trebaju nam misli da život ublaže
Ko plivač niz stravu verni smo neveri
Od pravog puta lutanje nam draže
Ne merimo jer noć zakida na meri
I jasnost više nema šta da kaže
Nečitak je svet

Mi pevamo da se postide roboti
Tupoglavci dovršeni za nameru svesnu
Protiv svega smo što hoće da kroti
I mada više voli borbu nego pesmu
Naše nas srce još ne osramoti.


Zajednička pesma
Branko Miljković 



Izgubljena za one koji žive
na drugim rekama. Kada nema sunca
slična je suncu. U zaborav sliva
ovu vodu koja zvezde bunca.
Bezuspešan joj trud bezuspešan joj trud
da bude ptica nad prazninom i svud;
samo je vodo-pad dok ptice padaju
u svoju pesmu koju ne shvataju.

Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.

Znam je mada me tada nije bilo.
Videh neizrecive silaske svetlosti
u njene vode i u moje kosti.
Dan nam je uzrok noći, padu krila.
Cvet umesto lampe unosim joj u noć
prostor po meri moga srca i moć
reči koja zadržavajući razdaljinu
ostade u podsvesti gde bol svaki minu.

Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.


Izgubljena za one koji žive
Branko Miljković


© Mihai Criste
šta sve može da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile
u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su


Kap mastila
Branko Miljković 


Noć ispod zemlje razveselim
Izraste vetar u nežnu biljku
iz tog podzemlja gde svetiljku
i pticu nikad da doselim

Nepronađene proplanke krvi
i peščano podne sam odbolovo
al topli hleb tvog imena još mrtvim
ptico među predelima, Stražilovo

zemljo preko moga zaspalog uma
dok list po list umire šuma
Dete sakriveno u jednom poljupcu pati

sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava
Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem
uspava
Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?


Branko
Branko Miljković

(Pesma koju je Miljković posvetio Branku Radičeviću)
            


© Marc Chagall

''...tužna vila nije sjena puka''
                                    Tin


Tvoje je srce uzrok dana i noći
Vreme slično suncu dubokom i prazni
Zabranjeni slavuji slavni al bez moći
Tvoje je srce uzrok dana i noći
Da sve što prođe vrati se po kazni
Tužna posestrimo čemera ibune
Pelen je jedini lek i gorka nega
Srcu još gorčem što se tobom kune
Tužna posestrimo čemera i bune
Jetkih mudraca s izmišljena brega
Tvoje je srce u drugima ti samo pevaš
I tvoja ih praznina sve više očarava
Oproštena im oporost dosneva
Tvoje je srce u drugima dok pevaš
O iskri iskrenoj koja očajava
U taštom predelu kome odolevaš.



Ravijojla
Branko Miljković


© Max Ernst
Reci mi nesto što je šuma
Reci mi nešto što je more
Ko zna šta je to što treba reći
Bos i gorak potucaš se od reči do reči

Vatra gorča od dima
Pod čelom ti gori
Ona će ti pribaviti mnoge počasti
Ako ne sagoriš pre vremena

Ali ako budeš hteo
Da učiniš stvarnim tuđe reči
Da pohvališ tuđe srce
Onda ćeš zažaliti što si pesnik

Jer pesma se ne piše ona se živi
Pesma nije pesma ako nije radosna
Ko nikad nije pohvalio tuđe srce
Taj se predao na milost i nemilost rečima



Beda poezije
Branko Miljković

© Ralph Graef
Plod neumoljen vidom slep
Dozivanje zdravca pokoj i san
Vek njiše se peskom i sen
Padom i harfom probuđen slap
Isceljen zabludom pretvoren u kip

Javu kad zbuni pesnik i mag
Krije početak tajnu i mig
Od jezera dublja stoji kap

Poverene boli dostojan stih
Marljivim zaboravom izmenjen lik
Veni u gromu kasna za lek
Prognane šume gde nogom stah



Raspored reči
Branko Miljković
       

Najlepše pevaju zablude. O, vali,
Rimuje se more! Tad smo na žal pali.

Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce pali.

Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta!
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.

Kroz potajne gore goren lek ti je
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
prozračan poljubac ko prazni kristali.


Lauda
Branko Miljković
  


Sigurno je jedno: o ovu se pticu otimaju šume.
Ako me pitaš gde su te šume, reći ću ti: u pepelu
koji goru s gorom pomeša. Ja želim samo jedno:
da veruješ u taj pepeo. A to ćeš zaista moći, ako shvatiš
da vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom,
što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je
već ostvareno. Dakle, vatrom koja je vrlo slična
praznini, a ne senkom. A šta je plamen? Dan svih
stvari koje nemaju svoje sopstveno vreme. Ove su pesme 
nadiranje sveta u prazno, dan iznutra. 


Prva posveta
Branko Miljković

© Metin Demiralay
I


Ona nema nikoga
osim sunca i mene

II

Ona se ukazuje lutalici
ukazuje se lukavom
ukazuje se zaljubljenom

Ništa nije izgubljeno u vatri
samo je sažeto

III

Na krajevima vatre
predmeti koji ne svetle
niti se nečim drugim odlikuju
traju u tuđem vremenu

Ptica koja sama čini jato
iz nje izleće

Uzmite šaku svežeg pepela
ili bilo čega što je prošlo
i videćete da je to još uvek vatra
ili da to može biti


Pohvala vatri
Branko Miljković

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se an u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nij,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.


Propovedanje ljubavi
Branko Miljković

Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči
beznadežne i na smrt osuđene,
ovo je more poema koja se ne ustručava.
Njene su metafore plovne, opasne,
urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.
Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih
bljutavim
ali pred morem ti si nedostojan.
More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno
rimuje se čime god stigne,
iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.
Njegove su dubine mudrije
od svih tvojih aforizama.
More voli ribare koji ga potkradaju puni
ljubavi
i mornare koji koriste opasnosti što im pruža
dok ne zalutaju i posle.
More ne voli one koji mu se udvaraju
kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.
More, ako voli, voli radnike na odmoru
koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;
a kad dođu, kažu: "lepo je naše more",
požure da pocrne i da se vrate kućama.


More za radnike
Branko Miljković

Tin

S druge strane groba živa zvezda kuca
I zapaljeni vetar na početku dana sniva
Noć u mome glasu više ne doziva
prostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca
zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa
Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva
Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

O zašto smo tako sami i slabi i krti
Dok se zemlja okreće oko svoje smrti
negde ispod zemlje zri tišina zla

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli
Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se voli
Neka niče cveće iz prokletog tla


Tin
Branko Miljković

© Rafa Torre, ''Soliloquy 2''
Sada je to još uvek opasnost koja peva
Plamen koji prozirnost proglašava za
prijateljstvo
Muzikalnije ptice umaknu sudbini
Ali umaknu i rečima

Reči greše pesma se stvara
Drugačije niko nije postao pesnik
Svet s deli na one koji su zapevali
I one koji su ostali robovi

Ali dolazi dan velikog oslobođenja
Pesme će se otvoriti ko tamnice
Pesnici će biti uništeni
Pesme će biti prilagođene

Kad narod otkrije tajnu kako se postaje
velik
Trgovi će ostati bez spomenika
Nekad samo pesnicama dostupne tajne
Biće proglašene svojinom naroda


Sudbina pesnika
Branko Miljković


Ceo jedan narod
Izmišlja reči za pesmu
Koju će se usuditi da napiše
Jedan čovek posle sto godina

Ne boj se reči
Nije to ništa
Al ipak pazi
ne ljubi prošlost u ruku

Pevaj kao da ništa nije bilo
Juče ili pre sto godina
Nemamo vremena za rimu
Zvezdi sa severa ptici s juga

Ne boj se pesme
Reci, gde ćeš sutra
Zamka ti u zamci
...varaj vrata, piše na vratima

Poezija zija u svoje glupo p
Pesme sme svako da piše
I onaj koji ne zna kako se pišu
Velika slova od danas nepotrebna

Što je više gluvih
Pesma dobija u vremenu
Pokaži svoje srce i umri
Niko dva puta nije bio pesnik

Kao lekar zaljubljen u bolesti
Ljubavi pitam te čemu si me naučila
Kakvim nepotrebnim znanjima
Pticama zaljubljenim u sonet i ćirilicu

U vatri - noć
Izaći iz sna
Al poneti i blago
Kad sanjaš noć je tvoja sluškinja

I govorim ti kao što ptica leti kroz
lišenost
Ko ljubi opasnost ljubi izgubljeno vreme i
plamen
Slučaj živi u nedostatku strasti
Ja preplivavam da i ne mora uzaludnog

Treba ljubavi moja
Objasniti miris
Definisati vatru
Malo dublje malo visočije zemlja je
nekorisna

Vreme prošlo je vreme stvarnije
Kao prošlogodišnja žetva koja se vratila
u zemlju
Treba sve ponovo i drugačije reći
Život još nije završen iako je prošao


Provetravanje pesme
Branko Miljković


Uzeh zmiju i uđoh u vrt
Leševi se raspadaju od posmrtne nežnosti
Trave iza smrti i mokraća
Imitiraju jarost žutih pasa

Zelena boja uma i plava slovenska nežnost
Nagrizaju pluća bubreg i jetru
Crna milovanja umesto uralskih snegova
Opominju nas da je leto na izmaku

Zaluđeni vatrom očarani alhemijom
Precenjujemo pesmu potcenjujemo čast
Bolesti pevaju iz vazduha
Preklinjem da me vežu za jarbol

Ako si postao pesnik tako ti i treba
Sad poštuj nasleđeno blago
Budi tuđa pesma tuđa sreća
Budi grom zarđao u moru

Onima koji svode svet
Na prvu reč nedovoljno odgojenu
I pticu koja nalazi svoje zakone u vetru
Prepustimo sav rizik poezije

Podelimo ovaj mrak između sebe
Spava svet al biju smutljivci
Svojim mirom svojim zlatom svojom čašću
Hoćemo li moći da platimo noć ljubavnika

Ne, mi ćemo se zaustaviti
Pred njihovom pišljivom ružom
Mi ćemo postavljati teška pitanja njihovom
suncu
Ili će odgovoriti ili pasti

Jedna noć drugoj noći put
Dodirnut ciljem svetlosti
Mrak cveta u vrtu - kada naučite
Da govorite biće kraj pesmi


Sunce iskorišćeno kao epitaf
Branko Miljković
 

© Ben Goossens
Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto


Pohvala svetu
Branko Miljković

Svet nestaje polako. Zagledani svi su
u zažljivo vreme na zidu: o hajdemo!
Granice u kojima živimo nisu
granice u kojima umiremo.
Opora noći mrtva tela,
mrtvo je srce al' ostaju dubine.
Noćas bi voda samu sebe htela
da ispije do dna i da otpočine.

Putuj dok još ima sveta i saznanja:
bićeš lep od prašine, spoznaćeš prah i sjaj.
Oslepi svojim koračajući putem, al' znaj:
lažno je sunce, istina je njegova putanja.
Nek trgovci vremenom plove sa voskom u ušima,
ti smelo slušaj kako pevaju pustinje,
dok kleče bele zvezde pred zatvorenim
morem i ima
u tebi snage koja te raspinje.

Praznino, kako su zvezde male!
Tvoj san bez tela, bez noći noć,
pridev je čistog sunca pun pohvale.
To što te vidim je l' moja il tvoja moć?
Prozirna ogrado koju sjaj savlada,
pusta providnosti koje me strah hvata,
tvoj cvet je jedini zvezda iznad grada,
tvoja uzaludnost od čistoga zlata!

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.


More pre nego usnim
Branko Miljković

Tuđom su pesmom očarani. Teška
Neverstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Plaćena viđenim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi,
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost različito ljudi,
Biljke i zvezde podmićene u sluhu.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što siđoše u tamni vilajet i zlato
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz tog podzemlja slavno je sve više.



Tamni vilajet
Branko Miljković

San je davna i zaboravljena istina
Koju više niko ne ume da proveri
Sada tuđina peva ko more i zabrinutost
Istok je zapadno od zapada lažno kretanje je

Najbrže
Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
Bolesti
Cvet između pepela i mirisa
Oni koji odbijaju da prežive ljubav
I ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
I zemlja koja ostaje verna smrti
Jer svet ovaj suncu nije jedina briga.
Ali jednoga dana
Tamo gde je bilo srce stajaće sunce
I neće biti u ljudskom govoru takvih reči
Kojih će se pesma odreći
Poeziju će svi pisati
Istina će prisustvovati u svim rečima
Na mestima gde je pesma najlepša
Onaj koji je prvi zapevao povući će se
Prepuštajući pesmu drugima
Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
Ja primam na sebe osudu propevale gomile:
Ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju
Ali:
Hoće li sloboda umeti da peva
Kao sto su sužnji pevali o njoj?


Poeziju će svi pisati
Branko Miljković
   

Jacek Yerka


 
Dok su obаle u svаđi
Vode će mirno proticаti








Agon
Branko Miljković

© Vojo Stanić, ''Bokeljska noć'', 1980.
Evo kako je počela u dan svoje nužnosti
Sve što nema vatre u sebi sagori
što sagori postaje noć
što ne izgori rađa dan
Treba zapaliti sve što može da gori
Treba srušiti sve srušivo, sve što nije večno
Treba u svemu i posle svega pronaći nadu
Revolucijo ono što ostane je čovek
Ono što prođe je prošlost
Prošlost koja ne prođe je budućnost i budnost
Svaka stvar i svaki čovek je detalj tvoje nade
Eto tako je počela u dan svoje nužnosti
Obala jednome Moru
Zvezda na poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičena beskrajem
Savetuje plodovima ljubav i razum
U fabrikama ljudi konzerviraju sunce
Koje se javlja na najrazličitije načine
U plodu i kamenu podjednako
Prvi put slatko drugi put vrelo
Sada ima sve što je njeno
Na jugu More na severu oblake
Na istoku trešnje na zapadu maslinjake
I sazvežđe nad Fruškom zvezdane strofe
najlepše
U kamenu i na vodi:
Grozd je uspomena na njihov raspored
Ima svoju budućnost i njenu prošlost
Ima svoj put i njegovu istinu
Savetuje plodovima ljubav i razum
Obala jednom Moru
Zvezde na Poluostrvu
Rt Dobre Volje
Oivičen beskrajem
Tuđa presahlost bi joj izvore otrovala
Tuđe pustinje klevetaju njeno sunce i zemlju
A ona bez milosti prema onome što je stvarno
Ali ne i istinito ne prestaje da se bori
Srce njenih gradova je belo sunce svih ljudi
Ona uči gradove da budu braća Velikome Gradu
Koji venčava Šumadiju i Zagorje
Međusobno i sa budnošću
Istraživači pod zemljom u smrti vojnici i
rudari
Istraživači u vazduhu pevači i ikari
Istraživači pod vodom pesnici nesvesnoga
Tražite nađite pretražite sva blaga
Sve mogućnosti i sva imena svom Jugu
Koji savetuje plodovima ljubav i razum.


Branko Miljković, ''Jugoslavija''

Rene Magritte

Ja volim sreću koja nije srećna,
pesmu koja miri zavađene reči
slobodu koja ima svoje robove
i usnu koja se kupuje za poljubac.

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
i sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra,
cvetove koji se prepiru sa vremenom
u ime budućih plodova i prolećne časti.

Ja volim sve što se kreće,
jer sve što se kreće,
kreće se po zakonima mirovanja i smrti.
Volim sve istine koje nisu obavezne.

Ja volim jučerašnje nežnosti,
da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje,
prste, oči, sluh drugačije raspoređene
u šumi negoli u telu.


Ljubav poezije
Branko Miljković

© Remedios Varo, "Armonia"
Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.

                            * *

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

                         * * *
Verujem da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade ući mora
u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da l’ tamo gde miriše sa ruba
sveta punog a praznog, il’ tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,
Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.
Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,
Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za leđima mi cveta.


Branko Miljković, ''Svest o pesmi''