© M. C. Escher 
Ja posle velikog sna poduzeh put tužan
MALARME


U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj izvijen u zvezdani luk.

Taj san je smeli silazak pod tle
gde slepe ptice pevaju u tami.
U svakoj ima jedna šuma. Gle
što više govorimo sve smo više sami.

O vetar sa crnom kičmom tamni roj
i pakao raznosi svetom, menja tok
onesvešćenoj reci. Onda moj
zaluta među zvezde krvotok.

U uhu zvezda za sna tamni zvuk:
zri zvučni cvete tužnim predelima
u toploj kori mozga gde me ima
taj san moj nezavijen u zvezdan luk.


II

U snu to stojim ispod zapaljenog drveća
pred čudnim znacima i više nemam ruke
u prostor prognan i u vreme. Veća
sve biva senka moja daleko od huke
gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh.
Joj vazduh vene umiru svi oblici!
O milosti za ono što sam bio u snu.
To paklena mi ljubav u nedoumici.
Noć slepih žiljkova me prikova za tlo.
Pod zemljom mračni predeli se mešaju.
Pomeraju se mora užasi se premeštaju
sa jednog mesta na drugo mesto zlo.
O strašni preobražaj moj u srcu sna
gde vasiona počinje mi pticama,
s dva oka varnica da l će da zna
da put mi nađe letom ili klicama.


III

Sam u snu svome - ko će da me spasi!
Od svega malo pepela u rukama
za buđenje mi osta kad ugasi
krv moja ime što ga rekoh mukama.

Krv moja ima ime jednog cveta;
da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću
za nju što kroz moje užase mirno šeta,
kad zveri beže zle u naše reči noću.

Te zvezde - s njima ko i bez njih noć.
O kulo snage gde je plavi dan
stvar svaka kada ima lekovitu moć
i kad se rađa smisao umire mi san

u vazduhu kad se putevi produže
za mirise i anđele da prođu!
Pred kapijom sam koju crvi glođu
za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže.


IV

Ne, više nije važno šta ću reći.
Već beše sve to nekad ko zna kad
u nekom snu il nekoj čudnoj reči.
Ja posle sna tog ne znam kuda sad.

Ti, snu moj, moje tamno podne, sen
zar svedok predela nestvarnih ja
za svet od tople gline umešen!
Kuda da odem posle ovog sna.


Crni jamb sna
Branko Miljković

© Tommy Ingberg
Neka me nedostojnog vetar obavije
Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
Tesno je nebu u ptici ptici još više
Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost skrijem
Kad ništa ne počinje jer nema mesta više
Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše
Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim
Što sam video i čuo kada nenađen ronim
U prostor pre reči gde trune moja glava
Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava
Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?


Početak sna
Branko Miljković